Pozdrav, rode! Znam da se čudiš ovakvom pozdravu i pitaš se kakav smo mi to rod. Nekada se narod ovoga prostora pozdravljao sa Slava rodu, i tako iskazivao svoju bliskost sa sagovornikom. Da smo rod istoga drveta. I jesmo. Mada danas tako različiti. Suprostavljeni. Tvrdi u stavovima, tako lako prevalimo ružnu reč preko jezika ili tastature. Uvredimo. Povredimo. Duboko pobodeni u svojim šančevima. Ubeđeni u ispravnost svojih stavova.

Kada se nađem u takvoj situaciji odmah se pitam kome to odgovara. I nekako uvek dođem do istog majstora lutkarskog pozorišta. Njega. Sakrivenog u mraku. Zlurado nasmejanog. Liže nam krv sa rana međusobno nanetih. Gura u ambis. A zar nije uvek baš to radio? Zato rode, da sednemo i porazgovaramo kao braća. 

Rode, taj virus postoji. Pre više od godinu dana Kinezi su njegove gene očitali. Tako je i mogla da krene trka sa pravljenjem vakcine. Rode, nije to samo malo jači grip. Imao sam grip toliko puta. Toliko puta visoku temperaturu. Zamisli da uz malu temperaturu ti neko stavi kesu na glavu i čvrsto ti je stegne oko vrata. Takav je osećaj, rode. Borba za vazduh kakvu nisi u životu osetio. Podmukla je to boleština. Može blago da te pomazi, a može i pluća iz grudi da ti iščupa. Da ti stavi na grudi pretešku kamenčinu. Da ti uzlupa srce kao da si njega, kome ime ne spominjemo, video. Da te pusti na miru ili ubije. 

Ne znaš ti, rode, šta čuči u svakom čoveku. Koja ga sila gura. Svi drugačije što ti kažu, znaj – lažu. Zašto to rade, ne pitaj me. Ne mogu svakoga đavola da vidim u čoveku. Bio sam sa obe strane. I lečio sam i bio lečen. Mislio sam da to nije ništa, dok sam pidžamu nosio. Smetali su mi noću tuđi jauci i zapomaganje majci iz mraka susednih soba. Kese na terasi sa tuđim stvarima. Po koje vlasnici nikada neće doći. Umire se, rode. Padamo kao snoplje. Ne veruj čudacima sa ekrana, ali ne veruj ni vlasti. Umire se mnogo više. Jednoga dana, kada se oslobodimo ovog mraka bahatosti, neznanja i pokvarenosti – saznaćemo. Treba se tada pogledati u oči. Biti čovek i kada je najtvrđe. 

Shvati, rode. Nema leka. Proći će godine dok ga ne smisle. Zato i moramo da se čuvamo. Maske da stavljamo i ne dišemo jedni u druge. Da se vakcinišemo. Teške forme da sprečimo. Da zaštitimo ne samo tvoje roditelje već i tebe. Jer i mlađi i jači od tebe umiru. Jako ružno. Bez ikakve lepote. Rode, ne pričam o nuklearnoj fizici. O njoj ne znam ništa. Znam kako se lekovi prave, kako se ispituju i znam da čitam rezultate tih ispitivanja. Ako mi veruješ. Ne lažem te. Ako ti kažem da su bezbedne, onda imam dokaze za to. Rezultate istraživanja na desetinama hiljada ljudi. Volimo da se poredimo sa Jevrejima. Pa hajde da ih pratimo i u jednoj ovakvoj stvari. Da se sačuvamo kao i oni. Da sačuvamo svaki život, nije to kalem koji ćeš dogodine ponovo da nakalemiš. Mora de se čuva. 

Ne možeš bez kafića, rode? Bez tržnog centra? Pa kako su naši očevi živeli bez tih sranja? U šta si se pretvorio, robe? Prošetaj Košutnjakom, livadom najbliže planine. Uzmi ženu za ruku, baci to svetleće govno u koje buljiš dok sa porodicom sediš za stolom. Pričaj. Pitaj i budi pitan. Nauči ponovo šta te je činilo čovekom. Rode moj. 

Dva puta ležah u bolnici. Nikada rode, nisam pitao šta mi daju. Verovao sam svojim kolegama. Nikada nisam preispitivao njihove zaključke. To što rade, rade bolje od mene. I verovah im. Danas sam mnogo bolje, hvala što pitaš, rode. Hvala i mojim lekarima i njihovim učiteljima. Ti ljudi su život posvetili znanju i nauci. Nisam išao na You Tube. Nisam pretraživao Facebook. Čitao sam otpusnu listu i radio sve prema njoj. Moji isceljitelji se sada zadovoljno smeškaju kada me vide. Živ sam. Zdraviji sam. Volim da živim, rode. Da ne trošim ovo što mi je u šakama ostalo, a neumitno kroz prste curi, na ovakva pisma više – poslušaj me. Zbog sebe, zbog tvoje dece i porodice. Zbog osmeha koji svi zaslužujemo. Rode moj.

Preuzeto sa sajta nova.rs: https://nova.rs/vesti/drustvo/dr-dejan-zujovic-pismo-antivakseru/